У српском језику ипак постоји одређен положај речи у реченици.
Поред наглашених речи, имамо ненаглашене речи, а то су ПРОКЛИТИКЕ и ЕНКЛИТИКЕ.
Проклитике: стоје испред наглашене речи и то су углавном сви предлози, посебно једносложни и неки везници (и, ни, а, да, јер, док)
Енклитике: стоје иза наглашене речи и то су речца "ли", те ненаглашени облици личних заменица (датив, акузатив и генитив) и ненаглашени облици помоћних глагола (сам, си, ће, ћеш, бих, би...)
Е, сад. Када се више ЕНКЛИТИКА нађе у истој реченици, поштујемо одређена правила, а не осећај. Оне се групишу, тј. долазе увек једна за другом. Распоред је следећи:
1. Енклитика ЛИ долази испред осталих: Видиш ли га?
2. Глаголске енклитике (осим ЈЕ) долазе испред заменичких: Нисмо се срели пре.
3. ЈЕ долази после заменице: Писао ми је.
4. заменичке: датив пре генитива и пре акузатива (у Аcc убрајамо повратну заменицу СЕ): Баш ми га је жао.
5. генитив пре акузатива: Одавно сам је се решио.
6. Четири узастопне енклитике могуће су само ако имамо ЛИ, глаголску енклитику и две заменичке, али у различитим падежима: Ко ли ми их је узео?